Дошли на крштење, а одговор свештеника их ШОКИРАО, убрзо су свима очи биле пуне суза: „Код Светог Василија Острошког иде се онда кад вас светац позове…“

Крштење у манастиру Острог многима је једна од животних жеља, а у Црној Гори се не поставља питање где ће онај ко жели да прими ову Свету тајну то учинити.

Ако сте се питали како изгледа групно крштење у манастиру Острог или имате жељу да присуствујете једном од њих, онда ће вас исповест једне вернице која је то сама доживела дирнути и вероватно вам још више учврстити ту одлуку.

„Веровање је да се код Светог Василија Острошког иде онда кад вас светац „позове“, а не онда кад планирате да посетите ову велику светињу.

У то сам се уверила више пута, а последњи пут прошлог септембра кад сам отишла на годишњи одмор у Црну Гору.

Ћерка моје пријатељице одувек је говорила како жели да јој будем кума и некако се подразумевало да ћемо крштење обавити под Острогом, али нисмо испланирале датум.

Сви смо мислили да ћемо једном отићи да се распитамо о ономе што је потребно да припремимо и да сазнамо колико кошта крштење, па да ћемо следећи пут потпуно спремни отићи под Острог да моја садашња кумица Љубица прими ову Свету тајну.

Крштење у манастиру Острог многима је једна од животних жеља. У Црној Гори се не поставља питање где ће онај ко жели да прими ову Свету тајну то учинити.

Иако православних светиња има свуда и свака одише посебном духовношћу, Срби из Црне Горе углавном бирају да се крсте близу моштију Светог Василија Острошког.

Ћерка моје дугогодишње пријатељице изразила је жељу да јој будем кума и ниједног тренутка нисмо размишљали где ћемо обавити овај свечани чин.

Једини проблем је био што нисам често одлазила у Црну Гору, а веровала сам да је требало да се на лицу места, у манастиру, распитамо шта је потребно да припремимо за крштење, колико дана раније се заказује и колика је цена. У манастир Светог Василија одлазила сам неколико пута, увек не планирано, уз реченицу „ако се пут отвори“ и увек са посебном захвалношћу.

Духовна благодат коју свако ко оде да се помоли пред моштима Светог Василија Острошког је немерљива, па сам годинама са пријатељима ишла под Острошку греду.

Прошле године септембар је био кишовит и хладан, као да је почетак новембра. Летовање у Црној Гори се претворило у „јесењење“, са све куповином јакне да би се икако издржало осам степени поред мора.

Ипак, била је то прилика да се чешће виђам са пријатељима из Подгорице.

Једне вечери смо се, потпуно спонтано, договорили да за викенд одемо под Острог, увек уз реченицу „ако нам се отвори“. И „отворило“ се, баш у недељу, кад је било десетак степени, уз лагану кишу.

Желели смо да се поклонимо моштима Светог Василија Острошког, упалимо свеће и оставимо имена за молитве, и да се уједно распитамо о свему што би требало да урадимо да би се Љубица крстила.

Увек нам је била пракса да од доњег до горњег манастира идемо пешице, иако постоји савршено асфалтиран пут којим бисмо аутомобилом стигли за пет минута.

Али, кад видите ону светињу у стени, све и да нисте верник некако вам буде непријатно да здрави и прави идете аутомобилом до вечне куће Острошког чудотворца.

Уз то, пут кроз шуму је чаробан, иако морате да савладате неколико стотина степеника и да добро пазите да се не оклизнете.

Тако смо се и прошлог септембра паркирали код доњег манастира, који је заправо црква Светог новомученика Станка, па је Љубичин тата предложио да одемо да се распитамо шта нам је потребно за крштење и да онда наставимо пешице кроз шуму до горњег манастира и кивота Светог Василија.

Код доњег манастира већ је било људи. Видели смо двојицу свештеника и питали их где да се распитамо за крштење.

– Само уђите у цркву и закажите, биће наредно крштење за пола сата – рекли су нам.

Били смо изненађени. Зар је могуће да нам нико неће тражити бело платно за кумче, посебне свеће, моју крштеницу из цркве…?

Била сам кума неколико пута, и на крштењу, и на венчању, и процедура је била прилично захтевна – додуше, увек у Србији. Зар је у Црној Гори све тако једноставно?

Да скратим – јесте.

Непуних пола сата пре поднева питали смо шта нам је потребно за крштење и добили једноставан одговор: добра воља, потврда „на реч“ да сам крштена (ваљда у цркви нико неће лагати да је крштен), свећа и бело платно за кумицу који су коштали око пет евра.

Питали смо, наравно, колико кошта сам чин крштења, односно колико износи прописана тарифа.

– Само крштење се не плаћа, свако даје колико жели, односно колико може – рекао нам је свештеник.

Љубичина мама је дала своје, мужевљеве и Љубичине податке, ја сам издиктирала своје и убрзо је почело групно крштење: седморо кумчића и седморо кумова, уз родитеље и пријатеље који су се окупили у малој светињи, и наравно свештеника који је обавио свечани чин.Најпре молитва Оглашења, па три молитве заклињања, па одрицање од Сатане, па сједињење са Христом, па читање Символа вере, па освећење воде, освећење уља, крштење, па миропомазање, обилазак три круга око крстионице, умивање и пострижење косе.

Гледала сам лица кумова и свима су очи сијале од суза; тек касније, кад ми је Љубичина мама показала фотографије, видела сам да сам и ја била на ивици суза, а да то током чина крштења уопште нисам регистровала.

Ако се питате да ли се групно крштење разликује од оног појединачног, одговор је – да.

Иако је свештеник урадио све што се иначе ради и на појединачном крштењу, присуство групном крштењу је неописив осећај.

Да ли зато што је светиња мањих димензија, па имате другачији осећај блискости са до тада апсолутно непознатим људима, да ли зато што тад на посебан начин освестите да „Христос између нас јесте и биће“, тек групно крштење је духовни доживљај који ћу носити у себи до краја живота.

Моја кумица Љубица имала је један једини страх пре него што ће постати „пастир Цркве Христове“ – да ли ће морати да чита „Символ вере“ пред свима или не.

Мало је стидљива за ту врсту јавних наступа – ипак има само десет година. Свештеник то није тражио, па јој је лакнуло и Свету тајну крштења примила је с великом радошћу.

По завршетку чина једни другима смо честитали крштење, а онда, по обичају, кренули пешице кроз шуму до горњег манастира и кивота Светог Василија.

У манастирској продавници купили смо бројанице у знак сећања на тај, за Љубицу и мене, као и за њене родитеље и брата важан дан.

Направили смо и неколико фотографија испред горњег манастира за успомену. Оно што ће, међутим, остати као најлепша успомена је благодат која се разлила по свима нама током чина крштења.

Али, та благодат је уједно и обавеза и моја и моје кумице – да делима докажемо да смо је биле достојне у близини моштију Светог Василија Острошког.