U SRPSKI OSTROG dolaze da se mole i muslimani: Monahinje svedočile o ČUDESNIM ISCELJENJIMA, a predanje o krađi PRVOG KAMENA ledi krv u žilama

Manastir Kumanica, koji se nalazi u Kumaničkoj klisuri, u dolini reke Lim, na samoj granici između Srbije i Crne Gore, mnogi nazivaju srpskim Ostrogom.Smatra se da ova svetinja datira s kraja 13. veka, iako o tome ne postoje pisani izvori. Ono što se, međutim,

zna jeste da je Kumanica sveto mesto kako za pravoslavce, tako i za muslimane koji dolaze da se mole za zdravlje najmilijih i gde su se, po predanju, dešavala čudesna isceljenja.

Srpski Ostrog drugi je naziv za Kumanicu, manastir koji se nalazi na granici između Srbije i Crne Gore. Ovaj naziv dobila je zbog svedočenja monahinja da su se u Kumanici dešavala čudesna isceljenja, baš kao što su monasi svedočili o čudesnim isceljenjima u najvećoj svetinji Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori – manastiru Ostrog.

I baš kao što sa Ostroga nije dozvoljeno poneti ni kamen, ni cvet, tako ni iz Kumanice ništa ne treba uzeti bez blagoslova, a u prilog tome svedoči predanje o čoveku koji je sa ovog svetog mesta odneo kamen, posle čega mu se desila najveća nesreća koja roditelja može da zadesi.

Kako je Kumanica postala „srpski Ostrog“

Kao što se ne zna kad je tačno manastir Kumanica podignut, tako nije poznato ni kako je ova svetinja dobila ime. Naime, o poreklu naziva manastira postoje različita predanja. Po jednom od njih, neki bogati srpski velmoža koji je pobegao Turcima ostavio je sve svoje blago kumovima, a oni su u znak sećanja i zahvalnosti podigli manastir.

Drugo predanje kaže da je manastir dobio naziv po Kumancima koji su poreklom Bugari, dok po trećem predanju ime manastira vodi poreklo od porodice Kumanci, vlasteli koja je bila poreklom iz ovih krajeva.

Veruje se, takođe, i da je Kumanicu podigao Sveti Grigorije, čije mošti počivaju u ovoj svetinji. Za Svetog Grigorija se smatra da je pripadao lozi Nemanjića, te da je bio srpski prosvetitelj i arhiepiskop.

Ono što se sa sigurnošću može tvrditi jeste da je čuveni srpski arhitekta, Aleksandar Deroko 1926. godine napravio prvi nacrt svetinje koju je zatekao u ruševinama, a nakon nekoliko godina ga je dopunio Đorđe Bošković, koji je smatrao da je manastir nastao između 16. i 17. veka.

Monahinje koje su živele u Kumanici svedočile su da u ovu svetinju mnogo ljudi dolazi da se moli za zdravlje, ali i za sopstveno isceljenje i ozdravljenje svojih najmilijih. Legende o čudotvornim moštima i snazi vere koji udruženo deluju počele su da kruže kad je jedna devojka, koja je bila nepokretna, prenoćila u manastiru, a sutradan je, po predanju, prohodala. Reč je o devojci muslimanske veroispovesti iz Bijelog Polja koju je rodbina donela na nosilima. Ona je najpre prenoćila na zidnim ruševinama hrama, a ujutro kada se probudila, tri sveštenika su joj pročitala molitvu i namazala je osveštanim uljem. Nakon toga, ona se, po predanju, pridigla na noge.

U narodu kruži i priča o pastiru Radetu Ljuiću iz Grančareva, koji se razboleo kao šestogodišnji dečak dok je čuvao ovce. Lekari su njegovim roditeljima predlagali da Radetu amputiraju nogu, ali je dečakova majka odlučila da najpre pokuša da izmoli sinovljevo isceljenje pred ikonama u Kumanici. Predanje kaže da je dečak zajedno sa majkom proveo nekoliko dana u „srpskom Ostrogu“, te da je potom izbegao amputaciju noge.Iz svetinje ne

uzimajte ništa bez blagoslova

U narodu je, takođe, ostalo da živi predanje o tome kako iz Kumanice nikad ništa ne bi trebalo poneti bez blagoslova onih koji čuvaju ovu svetinju. Kao što se iz manastira Svetog Vasilija Ostroškog na Ostroškoj gredi ne valja uzeti ni kamen, ni cvet, isto pravilo važi i za Kumanicu.

Naime, u vreme dok su Turci rušili ovu svetinju, jedan mladić je hteo da zadrži delić Kumanice za sebe, pa je poneo kamen, ne traživši blagoslov od monaha koji su pokušavali da odbrane ovu svetinju od Turaka. Zgrabio je kamen i pobegao.

Predanje dalje kaže da se mladić posle nekog vremena oženio i da su mu preminula oba deteta. U dubokoj žalosti počeo je da se preispituje koje grehe je počinio i zbog čega je njegovu mladu porodicu sustigla najveća nesreća. Tad se setio da je kao mladić ukrao kamen iz Kumanice koji je čuvao u kući. Uzeo ga je i u dubokom pokajanju ga vratio kod već srušenog manastira, moleći Boga da mu oprosti greh krađe, uz obećanje da do kraja života tako nešto neće ponoviti.

Mnogi zato veruju da će se svakome ko se iskreno pokaje za učinjena nedela i pomoli u Kumanici gresi biti oprošteni, ali samo ako se zavetuje da ih više nikada neće počiniti.

Pravoslavci i muslimani sačuvali Kumanicu

Koliko je manastir Kumanica poštovan u našem narodu govori i činjenica da su vernici sačuvali ovu svetinju u prošlom veku, kada je pravljena pruga koja je trebalo da prođe tačno po sredini porušene crkve. Na proteste su izašli i pravoslavci i muslimani, tražeći da pruga bude malo izmeštena, a da „srpski Ostrog“ bude obnovljen i da ostane na svom mestu, u prelepoj Kumaničkoj klisuri.

Iako su komunisti bili nemilosrdni kad su u pitanju svetinje, narod veruje da im „neka sila“ nije dala da izgrade prugu posred tada srušenog manastira.

Danas, Kumanica blista u punom sjaju tik uz reku Lim, tamo gde je vekovima primala vernike koji su se molili pred ikonama za zdravlje i spasenje duše. I danas u ovaj manastir dolaze i pravoslavci i muslimani, sigurni da snagom svoje molitve i uz Božju pomoć mogu da prevaziđu sva životna iskušenja.

(Žena Blic)