Четири стадијума на путу према трајном и личном односу с Исусом Христом

Живим ли ја уопште свој живот? Да ли је мој живот резултат мог избора, моје воље, мојих наклоности, дарова које ми је Бог дао? Или ми неко други диктира како ћу живети?

На данашњи дан, 5. маја 1813. године, рођен је дански филозоф, теолог и књижевник Сёрен Киркегор. Тим поводом понављамо овај текст, изворно објављен у угашеном часопису Рхема, који смо први пут пренели 22. новембра 2016.

Пре три године прославили смо 200 година од рођења великог Сёрена Киркегора, данског филозофа који пре свега наглашава важност и одговорност појединца и његове улоге у свету и стога је често називан оцем егзистенцијализма. Филозофија је још од златног доба грчке филозофије, почињући од Сократа, тежила обликовању практичног живота а не испразном теоретизирању. У том смислу, она је драга и пожељна и хришћанину и атеисту, прилика да се сусретну на заједничком тлу. Може ли се филозофијом доћи до Христа? Ретко је који модерни филозоф створио предуслове за тај сусрет као Киркегор. Његова филозофија је можда најбоља прилика човеку постмодерног друштва да на тлу филозофије разуме шта је то хришћанство и одбаци предрасуде и преиспита самог себе.

За Киркегора, свако људско биће има задаћу и одговорност постати “теолошки неко”. Другим речима, створити исправан однос с Богом, другима и самим собом. Хришћанство није ствар правовереја или службеног чланства у Цркви, него однос с Богом кроз страст вере. Хришћанство је једно егзистенцијално путовање – мисија. Постати хришћанином значи константно постајати хришћанином. Киркегор је управо сусрет с особом Исуса Христа сматрао почетком аутентичне егзистенције појединца. Човек, по Киркегору, заправо и не живи пун живот док не сретне Христа и не остане с Њим у трајном, стварном, практичном личном односу.

Како?

Потребно је проћи кроз неколико стадија – степеница: малограђанштина, естетски стадиј, етички стадиј и религиозни стадиј. Даљи текст (Киркегорове изреке и питања која се надовезују) представља један практичан испит савести срочен сукладно Киркегоровом учењу о животним стадијима и цитатима, који ће нам послужити у откривању личног положаја на том путу како бисмо си посвештени потребне кораке према споменутом спасоносном сусрету, који у коначници нужно захтева престанак с филозофирањем и тражи један искорак, скок вере. Па, кренимо редом.

У првом делу људског живота, највећа је опасност у неприступању ризику.

Живим ли ја уопште свој живот? Да ли је мој живот резултат мог избора, моје воље, мојих наклоности, дарова које ми је Бог дао? Или ми неко други диктира како ћу живети? Јесам ли нон-стоп оптерећен тиме шта ће други рећи о мени? Имам ли сталну потребу само уклопити се у масу? Боим ли се туђих коментара?
Малограђански стадиј

Досада је корен сваког зла – очајничко одбијање бити оно што јесам.

Радим ли и студирам само зато што и други то раде? Радим ли само оно што ми се каже? Или само зато што се то од мене очекује? Држим ли се правила, обичаја, норми, традиције, само да могу послати “мозак на пашу”? Је ли ми омиљена пословица она што каже: „Не таласај!“?

Не постоји ништа чега би се човек толико бојао као што се боји спознаје да су његове властите способности да

ствара и постане неко управо огромне.

Ко сам ја заправо? Боим ли се себи поставити ово питање? Ствара ли ми оно дубоку тескобу? Страх од ничега, празнине, ништавила? Прекрцам ли свој дан забавом, дужностима и обавезама без краја само да не чујем у својој унутрашњости ово питање: „Ко си ти?“ Боим ли се одговора? Боим ли се куда би ме то могло одвести? Чега бих се у свом комоду морао одрећи?

Нашем времену не недостаје разматрања, него страсти.

Узбуђује ли ме ишта у животу или само „одрађујем“ свој живот? Имам ли страсти за ишта? Ако немам, бојим ли се самом себи признати да је дубоко у мени очај? Очај је темељни осећај малограђанина. Потискујем ли тај очај под сваку цену? Кад подсвесно себи властити очај, схватићу да заправо потискујем страст.
Естетски стадиј

Већина људи нагања уживање без даха и толиком журбом да несвесно пролетe покрај њега.

Сад кад сам схватио да ми је страст нешто урођено, што захтева моју пажњу, тражим ли је непомишљено и безглаво у естетским доживљајима? Настојим ли је задовољити на нездраве и штетне начине? Користим ли друге људе само као средство? Проводим ли време у тражењу узбуђења и угодних осећаја? Пролазе ли ми дани у испразним активностима: лежење, спорт, кино, кафе, шопинг, музика, виртуелни свет (интернет, ТВ)? Избегавам ли под сваку цену своје обавезе? Тражим ли стално изговоре? Је ли ми живот постао само игра? Јесам ли дволичан? Играм ли улоге сина, брата, пријатеља, студента, хришћанина, пристојног младића или девојке? Сkrivам ли своје право лице? Је ли ми живот казалиште, кабаре, позорница? Јесам ли циничан, ироничан? Боим ли се претерано разочарења или неуспеха? Избегавам ли под сваку цену негативне осећаје? Одгађам ли стално неке важне одлуке и изборе јер се бојим да ћу промашити и бити повређен? Схватам ли да је кључ за катастрофу управо неизабирање свог живота? Све је ово знак да је страст остала незадовољена и да ме даље нагриза очај.

Суочи се са чињеницама о томе ко си заиста, јер те управо то суочавање и мења.

Можда је проблем у томе што не желим изабрати самог себе, хтети то што јесам. Прихватање себе каквим јесам је први корак ослобађању прикривеног очаја унутар. Потребно је преузети одговорност за свој живот. Одговорност значи да у овом тренутку (не сутра!) имам решење за питања и изазове које ми живот поставља на плану рада, љубави и друштвеног ангажмана. Живот је иритабилан, рекли би психолози. Ако не реагујем на подражај, мртав сам. Ако не доносим одлуке и изборе, умирем. Што више одлука у животу направим и проведем, то ћу бити више жив. Схватам ли да је очај само одсуство нечега, и ако постоји очај да мора постојати и трајна срећа?
Етички стадиј

Поновљање је стварност и озбиљност живота.

Грозим ли се поновљања, из дана у дан, из недеље у месец, у годину? Чини ми ли се да ми живот иде у круг а никад краја? Јесам ли упао у рутину и умирем од досаде? Ужасавам ли се дужности? Осјећам ли је као терет? Схватам ли да је то зато што сам криво усмерио или изгубио страст? Отупио сам је у естетским доживљајима. Да бих могао имати трајну страст за животом и у животу, морам спојити страст и дужност једно с другим. Оно што ми представља страст мора ми постати дужност. Дужност је престанак глуме,

површне игре живота. Дужност ме усмерава ка другом. Тек тада могу уистину бити етичан човек. Активност у којој сам страствен треба ми постати професија. Особа за којом сам страствен треба ми постати животним суputnikом: супругом, ментором или пријатељем. Све ово подразумева поновљење. Поновљање онда није досадно и затупљујуће него прилика за раст. Живот престаје ићи у круг и прелази у спирално, узлазно кретање, у висине. Поновљање подразумева прихватање одговорности. Престајем живети као нарцис, у самодостатности естетских доживљаја. Ако то не урадим, постојим ли уопште? Каква је то егзистенција?

Вера је највећа страст у људском бићу. Многи људи свих генерација никад неће доспети тако далеко у животу, а нико неће доспети даље.

Схватам ли да је извор сваке страсти за животом у Богу? Страсть је нужно усмерена према неком добру. А Створитељ је извор свих добара и највеће Добро. Стари Грци су на спроводима и карминама о покојнику питали само једно: Да ли је имао страсти у животу? Ти исти Грци сусрели су на Аеропагу Апостола народа који им је открио Непознатог Бога – онога у којем живимо миђемо се и јесмо. Једини начин да будем срећан је да своју страст, дужност и поновљење уздигнем на нову разину, усмерим према томе Богу, највећем добру. Очaj (затамљена страст) је одсуство највећег добра у мом животу. Празнина коју испуњава само Бог.

Тешко је веровати јер је тешко бити послушан.

Могу се трудити бити савршено етичан, али нећу успети. Кад-тад, скривићу нешто. Биће ми скривљено нешто. Одакле патња и зло у свету? Сумњам ли у Божју праведност? Осјећам ли кривњу ако прекршим неко етичко правило? Нужо га морам прекршити, моја способност за етичност има границу. Слаб сам човек. Али, бежим ли од кривње? Зар не схватам да сам рођен крив? Схватам ли да је кривња моје

трансно стање? Свак кривњу је кривња према Богу, извору свега.